Oproštajno pismo Beni

Mrzim što ću ovo da uradim. Nije mi bilo u planu da se vraćam na išta vezano za tebe i ovih poslednjih godinu dana. Slike su obešene u fasciklama i vrate mi osećaj ljubavi koji sam gajio prema tebi. Naučio sam da se nosim sa tim rastancima i ne pada mi teško što te nema. Na koju ruku sam sàm hteo da nestaneš. Znala si od prve večeri da si skrenula moju pažnju na tebe. Tvoje oči su me bacile u neku vrstu transa učinivši da od tog trenutka budeš glavna misao u mojoj glavi narednih godinu dana. Stvorila si mi neku potrebu da budeš uvek kraj mene, da te slušam i posmatram. Verovao sam da ću te vremenom zaista zavoleti. Ti si ipak igrala neku drugu igru, možda je i bila jednostavna, ali nisam uspeo da se dokažem. Samim tim sam preuzeo igru u svoje ruke i tad mi se činilo da je sve kako treba. Odustao sam od pomisli da budeš moja jer znao sam da voliš  drugoga. Počeo sam da te odbacujem jer me je ljubomora vremenom izjedala i nisam želeo da te viđam dok sam istovremeno želeo da budeš samo moja. Možda sam trebao bolje da te uhvatim za grudi, za noge, da ti skliznem majicu sa leđa i otkopčam brus. Možda je moja ruka trebala da prođe dublje među tvoje noge kada je već imala prilike. Možda nisam trebao da se uzdržavam, ili bi me taj potez ipak  samo bacio u još veće iskušenje. Sve vreme sam znao da ćeš kad tad nestati iz mog života i nadao sam se iz dana u dan da to neće biti sutra. Dok sam činio sve za tebe znao sam da pravim grešku i da ću se kasnije kajati, ali ne kajem se. Volim sve što sam pored tebe proživeo. Ne znam kako si mogla samo jedne noći da u potpunosti nestaneš i odgurneš me, a jedini sam bio uz tebe kada si skoro svakome postla i ostala nebitna, ali verujem da je tako najbolje. Verujem da je sve bila samo igra. Ovim ja se opraštam pošto mi za to nisi dala šansu. Zauvek ću te pamtiti kao skinny girl that needs to pee,

Muta

luda kuća

Sedim u ludari

Krišom ih posmatram

Upitnik u mojoj glavi

Zašto su ovde
Gde im je kuća
Jesam li lud
Ima ih svuda
Upitnik u mojoj glavi
Sedim na ulici
Srljam ka propasti
priviđaju mi se isti ludaci
Upitnik u mojoj glavi
Onda se vratim natrag u ludaru
Svi mi sada normalno izgledaju
Izjurim brzo opet  na ulicu
Sve podseća me ludo ludo ludo na ludnicu
Jesam li lud
Upitnik u mojoj glavi
Zašto sam ovde
Upitnik u mojoj glavi

BUM POEM

Kiseo dan
Za kisele ljude
Svaki pogled je koban
Svetlo sa zemlje
Daje nam boje
One se slivaju
Dok lepršam na talasu
Moj rukopis se menja
Tu sam samo ja
Šetaju oko mene kao psi
Svako nek sedne gde mu se kenja
Meni dobro je.

Sanjam Benu

Bena je mlada dama koju sam pod svetlom sunca tri puta video. Bena ima krupne oči kao noćna ptica i u mraku sam je devedeset puta video.  Bena voli da sleti na jednu nogu i podseca na rodu. Postao sam joj osamdeseti prijatelj i na trenurak bio prvi. Čuvao sam sva njena pisma ali vremenom su joj sva pera ponestala. Sve je moralo da izgori sve je moralo da odleti. Volela je da sleti u moje grane dok su još lišća imale.  Cela zima prođe i nje nema sa juga da dođe.

Pink hair devojka

IMG_8323March 2012

Dan pre nego što smo napustili London otišli smo do Camden Town-a. Taj okrug sam najviše priželjkivao da vidim a imao sam samo dva sata vremena. Stigao sam Northen linijom. Kada sam se dovukao iz podzemlja ostao sam otvorenih ustiju. Samo što mi bala nije krenula. Once again London je dokazao koliko poseduje tu neku specifičnost što ga razlikuje od drugih metropola. Mogao sam osetiti njegovu dušu, starost i proživljenost. U ovom delu grada izgledalo je kao da mogu naći sve što mi je potrebno, od garderobe do hrane, od barova do divnih pogleda kraj jednog kanala. Kada padne veče ta zona dobije potpuno novi oblik, skoro neprepoznatljiv. Hiljade malih butika što prekrivaju ulice jednostavno nestanu i tek onda se mogu videti zidine zgrada. Bio sam očaran stvarima koje me okružuju, nisam znao odakle da počnem. Nemam običaj da upadam u prodavnice jer sam dosta stidljiv, ali me je nešto privuklo da uđem u jedan mali butik,ako može tako da se nazove, jer izgledalo je kao da je bomba pala. Ispred su bile pokačene raznobojne pantalone, jakne svih modela, zastave i jos gomla stvari, a ulaz mi je omugućavao da idem pravo bez mnogo osvrtanja. Malu putanju ka unutrašnjosti činile su stvari pobacane unaokolo. Ne može se ni reći da su bile spakovane. Bila je to tipična britiš stajl odeća za mlade koju ne možes naći u normalnim buticima. Jednom rečiju nalazio sam se u najvećem haosu. Plašljivo sam se kretao kroz tu dzunglu da bih ubrzo spazio jednog krupnog ćelavog čoveka koji, videvši me, glasno reče jedno žensko ime(koje naravno nisam upamtio jer imena pamtim gore od matematičkih formula) i dodade -Here’s a young man we have! Hurry up and show him arround.- Iz one prašume iskoči jedna nasmejana devojka i stade ispred mene -Follow me- reče. Više nisam obraćao pažnju na stvari koje me okružuju, nisu bile više toliko interesantne koliko ona. Imala je pink kosu, veoma neobičnu odeću, sladak osmeh i akcenat koji mi nije dozvoljavo da progovorim ni reč jer sam imao utisak da bi moj grozno zvučao pored njenog. Što je najgore, taj neki strah se skroz oslikavao na mojoj faci i ona je to bez sumnje primetila i otvoreno mi rekla -Don’t be scared- Nije bilo moguće opustiti se, jer osim što nije bilo drugih mušterija unutra, jedna ogromna, jezivo našminkana žena sa dugom crnom kosom motala se unaokolo. Pitala me je da li sam iz Hrvatske, tek tako, niotkuda. -How do you know?- ona se samo nasmeja i reče magija. Rekoh joj da je bila blizu pokušavajući da shvatim kako je i do toga došla. Prošetao sam još malo sa pink hair devojkom i odlučim da probam jednu Majkl Dzekson jaknu koja mi se svidela ali nisam hteo da dajem pare na to iako mi je ona dobacila koliko slatko izlgedam u tome. Ispostavilo se na kraju da mi je prepolovila cenu samo da bih je kupio, bukvalno me je molila i ja pristadoh. Nikada mi nije bilo žao da dam novac. Starac mi je ponudio neku jezivu ogrlicu na poklon ali ja sam odbio jer mi uopšte nije priličila. -But every boy would like you with this on- Na to se nasmejah ja -Yeah, but I’m not interessted in boys.- On me pogleda na trenutak i upita -and do you like her?- upirujući pogled ka pink hair devojci, i ja mu se osmehnuh i rekoh da. -Then take her with you!- Tu sam je na trenutak pogledao nasmešio se i rekoh starcu -Next time!- Bacio sam poslednji pogled, mahnuo joj i krenuo dalje. Posle prvog koraka hteo sam da se osvrnem i ne znam, možda pitam je kako se zove i kažem joj reč dve, ali bio sam previše smotan za to i produžio. Posle prvog ugla sam skrenuo u malu uličicu, presvukao jaknu i šetao se kao mali Dzekson sav srećan. U povratku sam zastao preko puta da slikam butik u nadi da ću se možda jednoga dana vratiti i videti da li je ona i dalje tu. Sumnjam da bih je opet zatekao ali ću sigurno proveriti u slučaju da mi se pruži prilika. Kasnije ukapirah da mi je na torbi pisalo nešto što je matoru vračaru moglo asocirati na Hrvatsku, baš kao što je moja uplašena faca mogla asocirati matorog da sam neki pederko. Sve u svemu nisu bili daleko od istine.

Kostim za maskenbal

Dok  decembarski mraz  prodire kroz moju kožu mnogo veća hladnoća obavija moje srce. Tačno ga zamišljam onako šuplje i uspevam da osetim prazninu što čami u njemu. Prazan bunar i zarđala kofa zarobljena u paučini punoj zalutalih insekata koje ne ispušta ni po koju cenu. Ulica je prazna, kao da su ljudi ovu planetu odavno napustili. Vetar je jedino što čujem. Žurim na neko bolje mesto gde će mi se ako ništa drugo ruke ugrejati. Napušteni automobili grade svojim staklima hiljade ogledala. Vidim sebe, začudim se. Gledam u svoj odraz i vidim neki nepoznati lik, nešto potpuno drugačije od mene. Zagledam ga i divim mu se.  Kako sam samo dobro umeo da odaberem kostim za maskembal, mnogi bi da ga imaju. Zadivljujuće je kako uspeva da prekrije ovo grozno i dosadno stvorenje od kojega ljudi beže. Kad god odlučim da se dovučem pod svetlo oni počinju da blede i polako ali sigurno nestaju. Ne mogu da zaplačem ali srce mi uveliko potapa pluća i ja se i dalje gušim. Osobe kao ja ne zaslužuju da im se pruži život jer ga ne mogu savladati. Moja realnost ima potpuno novi oblik . Želim da me maska obuzme. Nema ni te najtužnije osobe sa kojom bi rado delio bol. Ovde smo samo moj odraz  što mi se usput naruga i ja što ga guram napred. Svakoga fascinira njegov nastup i nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Eto kada se u najvećem bolu radujem; kao da na vreli beton prosipate kofu hladne vode i čujete šum olakšanja.

Kada se drvo posle jake oluje nagne, dovoljan je i najblaži vetar da ga sruši. Čujem alarm i panika me prebrzo obuzme do momenta kada se osvestim iz košmara i vidim da je sve u normali. Sve osim mene.

Zver poem

Zdravo, ja sam Zver. Mi zveri noću dozivamo Mesec, to je naše Sunce. Zevamo u  zvezde, one što na našem zidu vise. Krijemo se zimi , zarobljeni u mraku. Vatra  nas je jednom zavela i sada nosimo zavoj na zarađenoj rani. Pazimo i zalivamo našu Ružu u staklenoj vazi. Ona dan za danom vene i gase joj se zraci. Naš zardjali crveni Kazan je prazan, kao i svaka zora koja nas na spavanje tera. Zažmurimo i žurimo da zaronimo u san koji nas spašava od zraka sunca i budnih ljudi. U snu nekoga mazimo i vide nam se ponekad kez i oštri zubi. Zalutamo daleko i zaklan će biti onaj ko nas iz sna budi. Kada se svet oko nas utiša i smiri, znamo da sunce zalazi. Otvorimo naše suzavo besne oči i dozivamo Mesec u pustoj noći.